Kazaljke uvek idu u istom pravcu, ali ne i vreme

Protok vremena je verovatno jedna od najapstraktnijih stvari sa kojom se svakodnevno susrećemo, i od koje zavisimo. Zapravo, naši životi se vrte oko nečega što ne može da se oseti ili dodirne, i uglavnom to doživljavamo imaginarno, ili pokušavamo da ga uklopimo u druge šablone i opisujemo frazama koje se odnose na druge dimenzije.

Srpski, poput ostalih indoevropskih jezika, ima ovu karakteristiku : idemo “napred” u budućnost, a gledamo “nazad” u prošlost. Unapred se radujemo nečemu, kao i Englezi koji “look forward to the future”. Prošlost ostavljamo iza sebe, isto kao što Anglosaksonci “leave the past behind them”. Nije nam ni strano da naše gestikulacije prate našu percepciju vremena – imamo običaj da mašemo ispred nas ako govorimo o budućnosti, ili pokazujemo iza ramena kada su u pitanju protekli događaji.

Svet je podeljen na vremenske zone; izgleda da svaka od njih drugačije "vidi" vreme

Šveđani su otišli korak dalje sa ovakvom percepcijom vremena, pa se na švedskom budućnost kaže “framtid”, u bukvalnom prevodu “prednje vreme”. Međutim, ta logika ne važi svuda.

Jezik Ajmara koji i danas govori preko milion ljudi u Peruu, ne postavlja budućnost ispred. Logika ovog jezika pretpostavlja da prošlost, kao i sadašnjost, može da se vidi jer nam je poznata, i zato stoji ispred nas. Budućnost, koja ne može da se vidi, je samim tim iza nas. Budućnost se na ovom jeziku kaže “qhipuru” i znači “vreme iza”.

Ova postavka stvari postaje dodatno interesantna onda kada se posmatraju gestikulacije onih koji govore Ajmara i španski. Poput srpskog i engleskog, i španski postavlja budućnost ispred sebe, pa će “dvojezičari” gestikulirati napred, kada govore o budućnosti. Međutim, stanovnici Perua koji govore samo Ajmara jezik, pokazivaće iza sebe.

Vertikalno starenje

Ako odemo na Daleki istok, vreme se više ne kreće po horizontalnoj, već vertikalnoj osi. Mandarinski je karakterističan po ovome – ovaj jezik ne obiluje predlozima i rečcama, pa se zato za budućnost upotrebljava reč 下 (xià; dole, ispod), a za prošlost 上 (shàng; gore, iznad, na). Za Kineze, sledeća nedelja je “donja”, a prethodna “gornja”. Ovo se možda najbolje ogleda u tome kako oni vide proces starenja.

Jedno istraživanje je tražilo od ispitanika koji govore i mandarinski i engleski, da poređaju tri fotografije Breda Pita i Džet Lija. Oba glumca su prikazana u mladosti, zrelom dobu i kako izgledaju danas. Slike Breda Pita su poređane horizontalno hronološki sa leva na desno, a Džet Lija odozgo ka dole.

Na osnovu svega ovoga, lingvisti Panos Atanasopulos i Emanuel Bilund su došli do zaključka da ove razlike u percepciji vremena itekako utiču na percepciju protoka vremena u zavisnosti kojim jezikom trenutno govorimo. Srpski i engleski “pozajmljuju” reči kojima se opisuje prostor i rastojanje – “kratka pauza”, “dugo čekanje”.

Sa druge strane, grčki i španski zahtevaju kvantitet – “mala pauza”, “veliko čekanje”. Dakle, mi vidimo vreme kao “kratko” i “dugo”, a neki stanovnici kao “malo” i “veliko”. Doduše, srpski i engleski donekle pokrivaju obe kategorije, jer i nama i njima treba malo ili mnogo vremena za nešto, a imamo i puno radno vreme, koje može biti i ispunjeno i neispunjeno.

Malo ili kratko vreme?

To znači da smo u stanju da posmatramo vreme i linearno i kvantitativno. Ovo je naročito izraženo kod onih koji govore švedski i španski. Kada je od njih traženo da opišu švedsku reč “tid” (trajanje), objašnjavali su je pomoću lenjira ili druge sprave za merenje dužine. Međutim, kada je trebalo da opišu španski reč sa istim značenjem (duración), korišćeno je poređenje sa rezervoarima ili drugim predmetima koji se ispunjavaju tečnošću.

Znanje drugog jezika vas neće učiniti vidovitim, ali će svakako proširiti percepciju ne samo vremena, već i nekih drugih stvari. Sve ovo možete naučiti na jednom mestu, gde možete biti sigurni da će vaša jezička budućnost biti svetla.